MARLON BRANDO – ODBIO DA PRIMI OSKARA; IMAO JE PETLJU ALI OSTAO JE USAMLJEN U TOJ BORBI

Dvadeset osmog marta 1973.godine, velikan filmskog holivudskog platna Marlon Brando je odbivši da primi Oskara za legendarnu ulogu u filmu „Kum”, javno podigao svoj glas protiv diskriminirajućeg odnosa holivudske filmske produkcije prema Indijancima, naroda koji je vekovima živeo na sadašnjem američkom tlu, a nakon osvajanja predstavljen kao divljačka horda koja u borbi za sopstvenu teritoriju uništava jedno „divno, novonastalo uređeno društvo...

Tog dana, na 45. dodeli Oskara, kada su u pompeznom holivudskom nobles maniru voditelji prozvali oskarovca Marlon Branda, umesto slavnog glumca na scenu je kročila u indijanskoj nošnji mlada i lepa glumica, Sacheen Littlefeather, čije obraćanje je bar na trenutak zasenilo svet. Kada je jednim kratkim pokretom ruke jasno stavila do znanja da odbija da primi nagradu, u sali je nastao muk u kojem je glumica suzdržavajući se od emocija, održala kratak govor u Brandovo ime:

Marlon Brando duboko žali što mu moral nalaže da usled izuzetno lošeg holivudskog tretmana američkih Indijanaca na ovom prostoru, ne može da primi ovu značajnu nagradu… Kako ne bih oduzimala vreme na ovoj manifestaciji, pismo koje je poslao ću pročitati kasnije pred medijima.

Pismo koje je tom prilikom Marlon Brando uputio svetu:

Dvesta godina smo govorili Indijancima da se bore za svoju zemlju, život, porodicu i pravo na slobodu. Govorili smo im: Položite svoje oružje prijatelji i ostaćemo zajedno. Samo ako spustite oružje prijatelji možemo da govorimo o miru i dogovoru koji će biti dobar za vas.

Nakon što su položili oružje, pogubili smo ih. Lagali smo ih. Prognali smo ih sa njihove zemlje. Naterali smo ih izgladnjivanjem na potpisivanje prevarantskog sporazuma, ugovora za kojeg smo znali da ga se nećemo pridržavati. Pretvorili smo ih u prosjake na kontinentu kome su dali život onoliko koliko ovaj kontinent postoji. Prema svim interpreracijama istorije ma koliko da uvrnute bile, sa koje god strane da gledamo, nismo učinili ništa dobro za njih. Nezakonito smo postupali. Ne treba da nas čudi da, što se njih tiče, ne moramo da vratimo njihove ljude, niti da živimo u skladu sa dogovorom. Nama je dato prirodno pravo da napadamo prava drugih, otimamo njihovo vlasništvo i uzimamo njihove živote, dok oni brane svoju zemlju i slobodu, dato nam je pravo da njihove vrline prikazujemo kao zločine, a naše razvate kao vrline.

Ipak, postoji jedna stvar koja je iznad ove perverzije, a to je ogromna presuda istorije koja će nas sigurno osuditi. Ali brinemo li mi o tome? Kakav je to šizofreni moral koji nam dozvoljava da celim svetom prenosimo poruku da živimo po datim obavezama, a svaka stranica naše istorije govori suprotno? Kakva je to istorija kada su svi žedni i gladni dani i ponižavajuće noći poslednjih sto godina života američkih Indijanaca ovome potpuno protivrečni?

Čini se da je poštovanje principa i ljubavi prema susedima postalo disfunkcionalno u ovoj zemlji te da je sve što smo učinili, sve što smo postigli našom moći, zapravo samo ubijanje nade u novostvorenim državama u ovom svetu, prijateljskom i neprijateljskom. To je nehumano i dokazuje da ne živimo prema dogovorima koje smo sklopili.

Možda se vi u ovom trenutku pitate: Kakve to veze ima sa dodelom Oskara? Zašto je ova žena ovde, upropastiće nam veče, traći naš novac i upliće se u naše živote sa stvarima koje nas se ne tiču i koje nisu naša briga? Mislim da je odgovor na ova neizgovorena pitanja činjenica da je upravo društvo „pokretne slike” odgovorno za degradiranje Indijanaca i ismevanje njihovog karaktera koje ih opisuje kao divljake, opasne i zle divljake.

Dovoljo je teško deci to što odrastaju u jednom ovakvom svetu. Kada indijanska deca gledaju televiziju i filmove i kada vide kako se njihova rasa prikazuje u njima, njihovi umovi ostaju povređeni na način na koji ne možemo ni da zamislimo.

Zbog toga kao član ove profesije i kao građanin SAD-a, ne mogu večeras da primim ovu nagradu. Mislim da je dodeljivanje i primanje nagrada u ovom trenutku, u ovoj državi neprilično sve dok se stanje Američkih Indijanaca u zemlji drastično ne promeni. Ako već ne čuvamo našu braću, ne moramo biti ni dželati.

Nadam se da oni koji slušaju neće na ovo gledati kao na nepriličan upad, već kao na pošten pokušaj fokusiranja pažnje na pitanje: Ima li ova zemlja pravo da kaže od ovog trenutka pa nadalje, da veruje u neotuđiva prava svih da ostanu slobodni i nezavisni na zemlji kaja je poduprela život dalje nego što pamćenje doseže?

Hvala vam svima na dobroti i uljudnosti prema gospođici Littlefeather.

Laku noć!

 izvor